Житије Деспота Стефана

Константин Филозоф
Житије деспота Стефана Лазаревића

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске зеље Кир Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док је сам Стефан (деспот) тражио да ово буде.
Благослови оче!

(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)
Овај (деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће родослов рећи. И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да (је) у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе (их) даје осталима…

(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)
На овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином, него и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је та земља била као пуста и као исушена, чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се много најбољег наследства.
То је овај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу а у другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен, него у свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи свима позната.
Нека одсада не буде више разлике (међу) црквама, а тако је било пре; мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци – једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху – ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?
Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично. Јер одавно је већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су се умножавали и разлили тако да су допрли чак и у западне крајеве, и имали су са собом и Персе…

(О Косовском боју)
А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.

(О приликама у Србији после Косовске битке)
Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити – не само због (побијене) деце своје, него због богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. /Књига пророка Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2, 18./
И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и (његово) извршење заповести.
У своме животу сазда тврде градове, сазда и (град) звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога (деспота Стефана). Толико о томе.
А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене летописне књиге и видеће да оне излажу врло много и опширно о владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у Царствујућем граду, /Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе (владалаца) околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.
А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални, тако да се може са Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом Јестиром, у вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и пророчким сновима рећи: “И гле глас и вапај, немири, громови и земљотрес, и побуна на земљи, и гле сада не два змаја но многи са гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас и све се смути од гласа вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и ратови, и спреми се сваки народ да се бори.” /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо ка Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и велика река (потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и прогуташе славне. Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: “Обухватићу васељену као и јаје руком мојом.” Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење. А велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио љубочашћем према великом Константину како би га погубио него се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину, што ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима источнима овим се (Стефаном) дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.

(О кнегињи Милици)
Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снађи се: и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).

(О младости деспота Стефана Лазаревића)
А шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао, показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам победивши све који су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе плод дрвећа засађених при извору вода.
Прелазећи (на то) да договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске струје које се не даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу њему од детињства – а ово је било раније – и говорити о њему у то доба нисмо у стању.
Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим вршњацима: “Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта.” Тако и овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: “Већу и лепшу ја ћу подићи.” О ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или човечанске премудрости – чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од својих учитеља.
Било (да је реч) о ратовањима, борби и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико дотле; и беше као Соломон када каже: “Изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму,” /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим обичајима и речима, којима се много пута добивају многе (ствари) и освајају се без крви.
Где више пута нису успеле војске, које су се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино просвећеност. Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и предивних градова Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце лађама и натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много таквога може се наћи. Пошто чистота чисти душу а храброст (је) згодно спојена са добром ученошћу те стопивши се уједно (то) остаје недељиво, увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у Стефану) састави као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.
Када је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било, додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део (од овога), мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А овај не само да не (беше) подложан овоме, него и у толикој величини владарској не изостави ништа корисно, остајући непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који владају, тако да су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.

(О одласцима на Порту)
У почетку владавине одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге – они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали.
А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди. А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом – са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности.
А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. /Деспотица Јелена (у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне, жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија) јој рече: “Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо.” Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду.
После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону било “срце царево у руци Божјој”, /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте твоје, Владико, због ствари од које трепеташе и ужасаваше се; зато је све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и љубави измени (тако) да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.
Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок, одговори: “Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини.” А он мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: “О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству?” И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. “А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина и јављам пред свима – мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А т овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне.” Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда! Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И какве савете и то не од једноверних! Ко је такво пророштво када чуо од језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило, него се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необично што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: “Боље је да један умре за цео народ.” /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни (апостол Петар) каже: “Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек пророкова кадгод по својој вољи.” /Друга саборна посланица св. апостола Петра, 1, 20./

(О погибији краља Марка и Константина Драгаша)
После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: “Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.” /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)
А да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула 1402. године између монголске војске коју је предводио Тимур (Тамерлан), и турске војске, на челу са султаном Бајазитом. Турци су у овом боју поражени, а Бајазит заробљен и одведен у ропство, где је умро 8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје који окружују две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин, који је имао под собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога вођу Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа персијски попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда, пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као многоточни извори, убијајући све што се нашло…
…Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи, “ако, рече, не дођеш у бој”…
…Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) – монголски владар (1336-1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу…

(О добијању деспотског достојанства и женидби)
Али ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована. /У Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован VII Палеолог додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло II Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, притешњен напред поменутим Бајазитом; беше отишао ка Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве (као) и да диже војску на одмазду и избављење. Јер већ много година држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади. неки ноћу избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.
Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима. Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде. А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: “Многаја лета, Владико”, као што је обичај владалачком чину.
Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. /Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози. Тада му рече овај Катеолуз: “Коју хоћеш од мојих кћери, узми себи за жену.” А ово се догоди уз савет и суделовање царице Јованове, њезине сестре.
И док је истоимени деспот (Стефан) чекао на острву да се спреме лађе, и док је са братом својим Вуком био у њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло ка Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога муњевитога, тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на лађи), и овај (Сулејман) на суху, учинише крепко пријатељство, као отац са сином.
Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана цара сва дела беху добра и доброразумна, само ином побеђен биваше више од свију других владалаца и никада га не остављаше, тако да се после због вина и царства лишио.
Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.
Дође, дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се као оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А тада се Царствујући град простирао до Визе и даље по Црном мору до силивријске стране, и остало, а још и по ахајитским странама са солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да многи говораху о Кантакузину: “Устани и узми државу своју, као потомак благороднијих и светлијих старијих грчких царева.” Јер њега тада, уместо вазљубљенога брата, беше оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле, изабрани овај седе на свој престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је провео кроз огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911 (1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним (пределима): Мехмет султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и светлије од своје браће; и Муса (прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију, док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.

(О владавини деспота Стефана Лазаревића)
Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету ара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним приликама – да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили – да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији ј(унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика. /Константин Филозоф упоређује владавину деспота Стефана Лазаревића са делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита, односно непознатог аутора с краја IV и почетка V века./ Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе.

(О четовођи Караљуку – Новаку)
Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) – четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима наносио велике штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; и он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава. А и градови бугарски беху се побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулман и дошавши на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом овом деспоту рекавши: “Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете.” Јер још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати.

(О опоруци деспота Стефана)
Благочастивога деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно страдаше. Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: “Од сада овога сматрајте господином место мене.” Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, “него како сам ја само о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде.” И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније. А благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.

(О смрти Деспотовој)
Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше – а то беше свима дирљив призор – испустивши само један глас: “По Ђурђа, по Ђурђа” – говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.
Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.

(О чудима у часу смрти Деспотове)
Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово беше у подне…
…И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога Сиона, као он тада (што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде гадост пустоши, све се преобрази, све постаде као да ничега и нема, све се испуни горчином; хумке се распадаху и сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се усељаваше; често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од запада као да стари орао, покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.
А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве), као јечање трубе и по мало се повисиваше док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, а онда по целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени (Стефан) када (глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ.
Догоди се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (страшнога суда): Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситеља; и иконе дванаест апостола – по шест како треба са сваке стране – што смо мислили да је у славу и заштите града. А оно беше у часу смрти, јаој!
Догоди се пре престављења истоименога (Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је ваздух с неба као искре на град које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога – узвитлани вихор скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу сестре деспотове.

(О постанку овог дела)
А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.
Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место.

Преузето из: Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11.
прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић;
редакција превода Гордана Јовановић; прир. Гордана Јовановић,
Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1989.

Копирано са: http://www.konras.rs/?page_id=677

Čudo iz Vergla

Vreme je Velike depresije, nezaposlenost je ogromna. Gradonačelnik malog grada u Austriji ima rešenje.

Nije poznato kome je pripadao zabranjeni politički časopis, koga je 1916. godine tokom Prvog svetskog rata u blizini fronta našao jedan austrijski mašinovođa. Možda nekom majoru pacifisti, lekaru levičaru ili naredniku zainteresovanom za ekonomiju? Niko ne može da pretpostavi šta bi se desilo da je mašinovođa Mihael Untergugenberger ostavio ovaj časopis tamo gde ga je našao i nastavio sa onim što je od njega očekivao austrijski Kajzer, a to je dopremanje municije trupama na ruskom frontu.
Mihael Untergugenberger je na trenutak prekinuo službu otadžbini, bacio pogled na časopis čudnog imena Fiziokrat i počeo da ga čita.
Ovo je početak priče za koju je 14 godina kasnije, tokom svetske ekonomske krize, čuo ceo svet. Novine u Americi, Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj, pisale su o jednom do tada neviđenom eksperimentu, o zadivljujućoj oštroumnosti i maštovitosti gradonačelnika Mihael Untergugenbergera. Pisale su o čudu u gradiću Vergl.
Ovo je podsećanje na zaboravljenu priču o opasnoj i blagotvornoj snazi novca, danas kada nas potresa nova finansijska kriza i razni špekulativni mehuri.
Njen glavni junak došao je na svet 15. avgusta 1884. u Tirolu. Mihael Untergugenberger bio je dete radnika. Novac za mehaničarsku školu sakupio je sam. Imao je sreću sa železnicom – u Verglu su se sretale doline Innetal i Brixental kao idealno mesto za veliku železničku stanicu. Bilo je posla za majstore i pomoćne radnike. Mladi Mihael je ovde našao posao i posle nekoliko godina postao mašinovođa.
Iz ovog perioda postoji jedna fotografija na kojoj Untergugenberger stoji ispred lokomotive, a u ruci drži francuski ključ koji mu seže od stopala do kukova. Takvi kolosalni alati bili su uobičajeni za to vreme, ali ono zbog čega se ovaj ključ čini još većim je činjenica da je Untergugenberger bio visok samo 160 cm. Bio je mršav i nejak, ali zato odličan govornik. Godine 1904. postao je član socijaldemokratske radničke partije, a kasnije je ubedio mnoge kolege radnike da se pridruže lokalnom sindikatu železničara.
Nije se stideo svojih ideja. Sa 12 je morao da napusti školu, ali je nastavio da se sam obrazuje čitajući dela Marksa i Engelsa, biografiju Henrija Forda, analize o industrijalizaciji i kapitalizmu.
Počeo je da se bavi novcem, ali samo na teorijskom nivou, jer ga u stvarnom životu nije imao.
Revoluciji nije pridavao veliki značaj, jer je Vergl, gradić sa 4.000 stanovnika, bio previše mali za revoluciju. Ako u gostionici sediš zajedno sa vlasnicima pivare ili fabrike celuloze, teško je zamisliti kako im sutra razbijaš glavu. Novac bi zato, prema Untergugenbergeru, morao spontano da poteče radnicima. Postavljalo se pitanje kako to sprovesti u delo.
O tome je razmišljao dok je vozio lokomotivu kroz Habzburšku monarhiju, a tim pitanjem se takođe bavio i politički časopis kojeg je onda za vreme rata držao u ruci.
Fiziokrat je izlazio jednom mesečno u malom tiražu od 600 primeraka. Izdavač i najvažniji autor bio je Silvio Gezel, rođen 1862, trgovac, vegetarijanac i samopriučeni ekonomista sa jednom neobičnom idejom. On je tvrdio da je osnovni problem svih finansija to što je novac različit od gvožđa, jer se može čuvati gotovo neograničeno dugo i neće početi da rđa, za razliku od gvožđa. Što znači da novac ne gubi na vrednosti. Ko gomila novac, ko ga ulaže, može da očekuje kamate i kamate na kamate, ali može da se desi da zaboravi da neko mora da stvara profit kojim će otplaćivati te kamate: radnici, službenici, menadžeri. Dokle god preduzeća uspešno posluju sve je u redu. Ali ponekad i velika marljivost i najbolje ideje nisu dovoljne da bi se plaćale kamate i kamate na kamate, a onda se krediti ne vraćaju i firme bankrotiraju.
Gezel je smatrao da problemi neće biti rešeni prestankom rata, jer će tada umesto topova i tenkova ljude unesrećivati berze i banke.
Fiziokrat je postao žrtva ratne cenzure, ali uprkos tome bio je i dalje čitan. Untergugenbergeru su se dopale Gezelove ideje, ali još uvek nije ubeđen u njih. Mnogi su svašta govorili tokom poslednjih dana monarhije. „Gezel je smatrao da bi svetu bilo bolje kada bi novac postao prolazan, kao i sve ostalo na zemlji“, objašnjava nemački ekonomista i ekspert za Gezela Verner Onken. Oko ove ideje Gezel je konstruisao čitavu teoriju: teoriju slobodnog novca. Prolazni novac, šta to treba da znači? Kako da novac počne da rđa?
Godinama kasnije, 1929, dogodilo se ono što je Gezel predvideo: krah njujorške berze. Špekulanti su skakali sa prozora, banke su bankrotirale. Uskoro je veliki broj ljudi izgubio posao. Lokomotive su ložene pšenicom, jer više niko nije kupovao žitarice.
Untergugenberger je čitao u novinama o velikoj krizi. Razmišljao je kako ponovo da se pokrene tok novca, da bi on stigao i do običnih ljudi, umesto što stalno leži na nekim računima. Mogli bismo da pomislimo da su njegova razmišljanja prilično nevažna, jer zbog čega bi se svet zanimao za odgovore tirolskog mašinovođe na finansijsko-teorijska pitanja. Ali on već dugo ne vozi samo lokomotivu.
Austrija je sada demokraitja, a on je predstavnik socijaldemokrata u gradskom savetu. U Verglu od 1928. i socijaldemokrati i građanska partija imaju jednaki broj predstavnika. Pat pozicija. Za razliku od današnje prakse raspisivanja novih izbora, o novom gradonačelniku odlučuje sreća, tako što se iz kutije izvlači ime budućeg gradonačelnika. Na prvom izvlačenju 1928. pobeđuje kandidat građanske partije, a na drugom, decembra 1931. Untergugenberger. On, sin radnika, postaje gradonačelnik Vergla.
I to u trenutku kada je kriza iz Amerike stigla u Evropu. Ni Vergl nije pošteđen. Fabrika celuloze sa njenih 400 radnika prestala je sa radom. Pivara se bori za život, mladi u braon košuljama sa kukastim krstovima marširaju gradom. Na parlamentarnim izborima 1932. austrijska Nacional-socijalistička radnička partija osvaja gotovo 20 odsto glasova. U Verglu je svaki četvrti radnik nezaposlen. Novi gradonačelnik te ljude poznaje lično. To su njegovi sugrađani, koji mu dolaze moleći ga za novac za svoju gladnu decu. Državna pomoć nezaposlenima je trajala kratko, a onda presušila. Svedok ovih događaja kasnije je napisao: „Osam do deset prosjaka je svakoga dana zvonilo na naša vrata.“
Vlada u Beču odlučila je da se protiv krize bori štednjom. Smanjivati plate i broj zaposlenih u državnim službama, rezati državne troškove. Valjda će jednom da nam krene na bolje. Barem je to bila računica. Untregugenberger je o tome napisao: „Smisao ovih mera izgleda ovako: štedeću, ići ći bos. Ali da li to pomaže obućaru? Prestaću da putujem, ali ima li državna železnica od toga koristi? Neću jesti puter, ali kako to pomaže seljaku?“
Ne, ne pomaže, veruje Untergugenberger. Bez novca niko ne kupuje, a ako ljudi nemaju novca, onda vlast mora da im ga obezbedi. Vlast u Verglu je sada on. Gradonačelnik Untergugenberger odlučuje da ne štedi, već planira da grad izda nalog za izgradnju mosta i popravku ulica. Ali to je samo deo njegovog plana. Na taj način će ljudi dobiti novac koji će ponovo početi da cirkuliše, ali verovatno ne u velikom obimu. Zidari, stolari, inženjeri će podići svoj novac. A šta onda? Hoće li možda da štede u lošim vremenima, kako bi imali za još gora. Novac ne rđa.
Ili možda ipak rđa?
A sada drugi deo plana, koji je Mihael Untegugenberger predstavio članovima gradskog saveta. U upotrebu bi trebalo uvesti novi, drugačiji novac, koji se od standardnih novčanica razlikuje u jednom: ukoliko želimo da važi i sledećeg meseca moramo na njega da nalepimo jednu vrednosnu markicu. To što je jednom predložio Silvio Gezel, sada namerava da isproba Mihael Untergugenberger. Na primer, ko želi da i sledećeg meseca koristi novčanicu od 10 šilinga, mora da kupi marku u vrednosti od 10 groša, tako da je stvarna vrednost novčanice sada 9,90 šilinga.
Novac na ovaj način postaje prolazan, bila je to Gezelova ideja, jer gubi na vrednosti, ukoliko ga ne potrošimo ranije.
Jutro je 25. jula 1932. godine, radovi su počeli. Čekići razbijaju kamen, lopate pune kolica. „Vesela buka“, piše austrijski istoričar i novinar Volfgang Broer 2007. u svojoj knjizi Nestajući novac. Tri ulice i škola su priključene na kanalizacioni sistem, metalni mostić je izgrađen preko planinskog potoka, kao i zimska skakaonica. Posle godina nezaposlenosti radnici ponovo rade, a za svoj rad dobijaju male žute, plave i ružičaste novčanice. „Potvrde o obavljenom radu“ je zvaničan naziv ovih papira. Na njima su odštampane različite vrednosti od jednog, pet ili deset šilinga i rečenica „Smanjite bedu, stvorite posao i hleb“.
Isprva su stanovnici Vergla bili skeptični. Samo su dve radnje bile spremne da prime ove novčanice. Jedna od njih je i butik Roze Untergugenberger, žene gradonačelnika. Ali kako je vreme prolazilo, sve više radnji se pridruživalo. Radnici su se ponašali baš onako kako je Gezel predvideo, a Untergugenberger nadao. Novi novac pokrenuo je posao trgovcima, pa su oni kupovali novu robu od zanatlija, seljaka i fabrika, robu koju je sada sve više ljudi moglo da kupi.
Nezaposlenost je i dalje rasla, ali u Austriji. U Verglu je padala, ali su se zato povećali poreski prihodi grada. Stanovnicima se činilo kao da je neko iz aviona bacio gomilu para. Ali uopšte nije bilo više novca nego ranije, samo što je sada novac brže cirkulisao. Od stolara do mesara, od mesara do seljka, od seljaka do gostioničara, od gostioničara do stolara i svako je dobijao nešto za svoj rad.
Okolne opštine i gradovi su kopirali ovaj eksperiment. Novi novac doneo je iznenađujuće jedinstvo u Vergl. U ostatku zemlje za vlast su se borili socijaldemokrati, austro-fašisti i nacional-socijalisti. Partijske armije su se obračunavale na ulicama. Naslovna strana jednih novina iz tog perioda glasi: „Raspustite parlament i uvedite diktaturu!“
Ali u Verglu, novi novac je izgladio sve nesporazume. Gradski savet jednoglasno podržava gradonačelnika. Uskoro dolaze i novinari. Konačno dobre vesti, kojima bi mogli da zamene redove pune loših vesti i problema. Reporteri kruže gradom u potrazi za tajnom Vergla raspitujući se kod doktora, krojača, vlasnika bioskopa. Niste našli blago? Nije došao ni veliki investitor? Nekoliko novačnica u boji i to je sve?
To je sve. Ljudi ponovo kupuju i sve je krenulo na bolje. Kapitalizam možda izgleda kao netransparentan sistem, koga karakterišu tokovi novca, krive dobitka i gubitka i kamatne stope, ali ono što se odigralo u Verglu dokazuje da se sve svodi na jedno, a to je da što više ljudi troši što više novca.
Prvi novinski izveštaji o tirolskom nestajućem novcu pušteni su u štampu, i to ne samo u Austriji. U Engleskoj, Jugoslaviji i Rumuniji pojavljuju se članci o Verglu. Jedan francuski magazin opisuje Vergl kao „novu Meku ekonomske nauke“. Američke novine izveštavaju o nesvakidašnjem „gradonačelniku Untergugenbergeru“ i malom gradu „u srcu planina“.
Jedan novinar, koji je intervjuisao Untergugenbergera, napisao je kasnije: „Dok smo razgovarali prekinula su nas tri telefonska poziva. Jedan iz bečke redakcije, drugi od švajcarskog novinara, a treći od jednih novina iz Lajpciga.“
Untergugenberger je tih meseci često bio na putu. Kao nekada lokomotivom, sada putuje po Austriji i Švajcarskoj da bi držao predavanja. On, predsednik jedne male zajednice, odjednom je najpoznatiji gradonačelnik u zemlji.
Vladi u Beču stižu pisma u kojima se zahteva da se Untergugenberger postavi za novog ministra finansija. Početkom leta 1933, u bečkom rastoranu Kajzerhof, on se obratio grupi od 170 gradonačelnika iz cele Austrije, koji su nameravali da primene njegov recept. Svi su želeli da uvedu nestajući novac. Nisu došli samo predstavnici malih gradova već i gradonačelnici Linca, Štejra i Špitala.
Zašto da ne? Zašto čudo iz Vergla ne bi postalo čudo Beča, čudo cele Austrije?
Zato što to ne želi austrijska narodna banka. Samo ona može da štampa novac. Tako piše u zakonu i tako treba da ostane. Odmah posle uvođenja novog novca, u jednom od internih dokumenata banke se govorilo o „zaustavljanju ove gluposti“. Protiv službenog rešenja, donetog početkom 1933. godine, Untergugenberger je podneo žalbu sluteći „da će je glavonje sigurno odbaciti“. Osamnaestog novembra 1933, tačno godinu i po dana od početka eksperimenta, austrijski upravni sud doneo je odluku: „Novi novac je suprotan zakonu“.
Čudo je okončano.
Novčanice su povučene iz upotrebe. Zidari koje je grad zaposlio su otpušteni. Promet u prodavnicama je smanjen, kao i poreski prihodi. „Patnja nije poslata od boga, već su je propisali zakon i ljudska glupost“, napisao je u pismu poslatom jednoj novinskoj redakciji razočarani Untergugenberger.
Kriza se vratila. Stara neprijateljstva su se ponovo rasplamsala. Sredinom februara 1934, u više austrijskih gradova naoružani socijaldemokrati su napali policijske jedinice desničarske narodne odbrane. I u Verglu je došlo do sukoba. Mladi socijalisti su se zabarikadirali u staru fabriku celuloze. Pripadnici narodne odbrane hteli su da ih razoružaju. Počela je pucnjava, nekoliko ljudi je ranjeno, a pre nego što je situacija postala još gora, Untergugenberger je pokušao da pregovorima okonča sukob. Njemu, umerenom socijaldemokrati, verovale su obe strane.
Bio je to poslednji politički potez bivšeg mašinovođe, a par dana kasnije i bivšeg gradonačelnika. Austro-fašistička vlada pod kancelarom Englbertom Dolfusom raspustila je socijaldemokratsku radničku partiju i Untergugenberger je morao da podnese ostavku. Čitavog života je patio od teške astme i umro je od plućne embolije decembra 1936, u 52. godini života.
Nekoliko meseci ranije, radom Silvia Gezela temeljno se bavio i britanski ekonomista, Džon Majnard Kejnz, najznačajniji ekonomista 20. veka, nazvavši ga „nepravedno zapostavljenim prorokom“. Silvio Gezel je umro 1930, pošto je na kratko tokom 1919. bio ministar finansija u Bavarskoj. „Verujem da će u budućnosti Gezelove ideje biti značajnije od Marksovih“, napisao je Kejnz.
Pogrešio je. Drugi svetski rat u velikoj meri je izbrisao sećanje na čudo iz Vergla, teorija o slobodnom novcu ostala je na marginama ekonomske nauke, nepoznata čak i mnogim ekonomistima. Ali je i dalje živa. Samo u nemačkom govornom području postoji desetak regionalno važećih nestajućih valuta. Neke su samo igra, a neke su ozbiljan pokušaj stvaranja alternative. Njihovi kreatori imaju na umu istu misao kao i Gezel i Untergugenberger: „Novac ne treba da stoji neupotrebljen, on bi trebalo da cirkuliše da bi svima bilo bolje“. Kao nekada u Verglu.
 
Wolfgang Uchatius, Die Zeit, 28.12.2010.

СРБИЈА - SRBIJA - SERBIA

Србија је једна од најподстицајнијих земаља у историји света када је реч о усмеравању ка напуштању тела и ума; овде ко није пожелео да оде из материје, тај и треба да крепа као тело у којем сем крви и гована и нема ничег другог; мало је таквих светих места у космосу!

Srbija je jedna od najpodsticajnijih zemalja u istoriji sveta, kada je reč o usmeravanju ka
napuštanju tela i uma; ovde ko nije poželeo da ode iz materije, taj i treba da krepa kao telo u
kojem sem krvi i govana i nema ničeg drugog; malo je takvih svetih mesta u kosmosu!

Serbia is one of the most incentives countries in the history of the world, when it comes to question of leaving the body and mind; here who did not wish to leave the matter, that one should die as a body where except blood and shit there is no other; there is few such sacred places in the universe!

ЗАБОРАВ

Не сећамо се старих богова.

Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,

ко беху Дајбог и Весне. И није нас стид

што негдашњих се не сећамо снова.

 
Изгубили смо слух за глас векова,

као што се изгуби памет и вид.

Исто нам је храм и морска хрид, -

својих предања не знамо ни слова.

 

Није нас нехаја, равнодушја стид,

прекорачили смо журно праг и зид

између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.

Сваки има своје Несвето писмо.

Звонимо у звона сном неотплаћена.

Десанка Максимовић

ПЛАТОН - ОДБРАНА СОКРАТОВА

Први део

БЕСЕДА ПРЕ ГЛАСАЊА ДА ЛИ ЈЕ СОКРАТ КРИВ ИЛИ ПРАВ

a) Разлика између кићене, али лажне, и просте, али искрене беседе
I
Какав су утисак, грађани атински, учинили на вас тужиоци моји, то ја не знам. Ја, ево, од њихових беседа готово не познајем сам себе: тако су убедљиво звучале њихове беседе. Па ипак, рекао бих, никакве истине нису казали. А међу многим лажима што су их изнели највише сам се зачудио једној, и то оној где су вас опомињали да се морате чувати да вас не преварим, јер сам вешт беседник. Што се не застидеше да ћу их одмах чињеницама побити кад се покаже да нисам никако вешт беседник, — то ми се учини да је врхунац њихове бестидности, ако можда не зову вештим беседником онога ко истину говори; јер ако тако мисле, онда бих потврдио да сам беседник — само не према њиховом обрасцу. Они, дакле, као што ја тврдим, или су казали од истине нешто мало или ништа; али од мене чућете ћелу истину. Али, тако ми Дива, грађани атински, оно што ћете од мене чути, то неће бити беседе као што су њихове, улепшане глаголима и именицама, ни искићене, него беседа једноставна и са обичним изразима. Јер сам тврдо уверен да је право оно што кажем, и нико од вас нека не очекује друкчије. Та не би, зачело, ни доликовало, грађани, овим годинама мојим да као лудо момче слажем беседе и да пред вас излазим. Али вас, грађани атински, усрдно молим и заклињем: ако у мојој одбрани чујете онакве исте реци каквима сам навикао да се служим на тргу код мењачких столова, где су ме многи од вас чули као и на другом месту, немојте се чудити и немојте викати зато! Ствар је у овоме. Ово данас је први пут како излазим пред суд кад ми је већ седамдесет година. Затим, ја не умем беседити као што се овде беседи. Узмите да сам ја овде случајно странац у пуном смислу, ви бисте ми, разуме се, опраштали кад бих се служио оним наречјем и оним начином у коме сам одрастао. Тако се, ето, и сада обраћам вама са оправданом, како ми се чини, молбом да не гледате на начин моје беседе — можда ће она бити лошија, а можда и боља — него само да гледате на то и само на то пажњу да обраћате да ли ја право говорим или не, јер то је дужност и задатак судијин, а беседников — истину говорити.

б) Предмет: две врсте тужилаца
II
Пре свега, дужан сам, грађани атински, одбранити се од првашње лажне тужбе и првашњих тужилаца, а затим од доцније и од доцнијих. Против мене су устали многи тужиоци и туже ме пред вама, и то одавно, већ много година, али ништа истинито не износе. Тих људи ја се више бојим него ли Анита и његове дружине, мада су и ови опасни. Међутим, грађани, опаснији су они други који су многе од вас још у детињству хватали и уверавали вас и оптуживали ме, а ништа не бесе истина: »Има неки Сократ, кажу, мудар човек, који размишља о небеским појавама и који је испитао све што је под земљом и који уме лошију ствар да прави бољом«. Ти људи, грађани атински, који су такав глас раширили, то су они опасни тужиоци моји. Јер, они који су их чули, мисле да ти људи који такве ствари испитују ни у богове не верују. А затим, тих тужилаца има велик број, и они се већ дуго времена тим послом баве, и вама су се обраћали још у оним вашим годинама кад сте им најлакше могли поверовати, јер сте били још деца, а само неки од вас и младићи, па су ме оптуживали, разуме се, у ветар, јер никога није било да се брани. А што је од свега тога најчудноватије, то је што им ни имена не могу знати ни казати, осим ако је ко међу њима случајно писац комедија: а сви они који су вас из зависти или из страсти за клеветањем за се придобијали, као и они који су сами били уверени и друге уверавали — ти су најнеприступачнији. Ниједнога од њих не могу овамо пред суд да доведем, ни да побијем, него морам, разуме се, да се борим као са сеном и да се браним и да побијам, а никога нема да одговара. Узмите, дакле, и ви да су се, као што кажем, подигле против мене две врсте тужилаца, и то једни који су ме сада тужили, па онда они пређашњи што сам их малочас напоменуо; и узмите на ум да ми се на првом месту ваља одбранити од старих! Та ви сте и пре тужбама тих људи поклонили пажњу, и то у много већој мери него тужбама ових садашњих. Добро! Треба, дакле, да се браним, грађани атински, и да се трудим да вам истиснем из срца ону клевету што сте је ви у току дугога времена усвојили, и то да је истиснем у тако кратко време. Желео бих заиста да моја одбрана не остане без успеха уколико је то боље и за вас и за мене. Али држим да је то тешко, и нипошто ми није непознато каква је то работа. Али опет — нека иде ствар својим током како је Богу драго: закон захтева послушност, и треба се бранити.

ц) Побијање јавног мнења (гл. III—X)
III
Бацимо, дакле, поглед на почетак! Која је оно тужба која је донела клевету на ме и која је Мел&ту дала храбрости да подигне ову тужбу против мене. Добро. Шта су, дакле, клеветници узели у својим клеветама против мене? Морам их узети као тужиоце и њихову тужбу прочитати као тужбу тужилаца: »Сократ криво ради и предалеко иде кад испитује оно што је под земљом и што је на небу, и кад лошију ствар прави бољом, и кад друге то исто у ч и.« Тако некако гласи тужба. То сте и самии гледали у комедији' Аристофановој: некакав Сократ лебди онде и говори да ваздухом путује, и многе друге будалаштине блебеће; а од свега тога ја ништа, ни много ни мало, не разумем. Ја то не говорим као да омаловажавам ту науку ако има људи који су у нечему таквоме мудри — да ме не би Мелет толиким тужбама оптужио — него зато што ја, грађани атински, никаква знања немам о тим стварима. А за сведоке зовем многе од вас саме и молим вас да обавестите једни друге и да кажете колико вас је ипак чуло моје разговоре! Има вас много таквих. Извештавајте, дакле, једни друге је ли ко од вас икад чуо, Сли мало или много, да сам о таквим стварима разговарао! По томе ћете сазнати да тако стоји и са свим осталим гласовима што их светина о мени растура.
IV
Али, од тога нема ништа; и, ако сте чули од кога да ја идем да поучавам људе и да за то узимам паре — ни то није истина. А чини ми се да је и то похвално како би ко био способан да поучава људе, као Горгија Леонтињанин, и Продик Кејанин, и Хипија Елиђанин. Сваки од ових, грађани, има ту способност: они иду од вароши до вароши па гледају на младе људе, који се могу бадава дружити са којим год хоће од својих суграђана, за се придобију, позивајући их да прекину везе са оним друштвом и да саобраћају с њима, да им дају новаца и да им, поред тога, буду благодарни. Уосталом, овде је још један мудрац, Паранин, за кога сам дознао да је допутовао. Случајно сам се састао са човеком који је соф истима платио више новаца него сви остали, са Калијом сином Хипониковим. Овај има два сина, па га упитам: »Калија, рекох, да су се твоји синови родили као ждрепци или јунци, било би у реду да им нађемо и најмимо неког чувара који ће их учинити лепима и добрима у врлини каква већ припада њихову роду; а то би био или какав коњар или земљорадник. Али код тебе је реч о људима, па кога намераваш да им узмеш за учитеља? Ко уме да предаје такву врлину, људску и грађанску? А како имаш синова, ти си свакако о тој ствари размислио. Има ли кога, »запитах«, или нема?« »Дабоме да има«, одговори он. »Па ко је то?« продужих ја. »И одакле је и пошто учи?« »Еуен, Сократе, Паранин,, за пет мина« одговори он. И ја сам Еуена ценио као срећна човека, ако он заиста има ту вештину и ако учи за тако мале паре. Ја бих се заиста и сам каћунио и господио кад бих то умео. Али не умем, грађани атински.
V
Можда би ко од вас прихватио: »Али, Сократе, чиме се ти, у ствари, занимаш? Одакле су потекле клевете против тебе? Нису ваљда отуда што се ти ниси ничим нарочитим бавио него остали? Не би се толики глас и говор о теби растурио да ти, ипак, ниси нешто друкчије радио него остали! Говори нам, дакле, шта је у ствари, да не нагађамо о теби!« Ко то говори, чини ми се да право говори. И ја ћу покушати да вам изложим шта је то што је мени донело име и клевету. Слушајте, дакле! Можда ће неки од вас помислити да се ја шалим, али будите уверени, казаћу вам пуну истину. Ја, грађани атински, нисам ничим другим до некаквом мудрошћу стекао то име. Па каквом то мудрошћу? Мудрошћу која је можда људска. Чини се да сам заиста у тој мудрости мудар. А они што сам их мало пре поменуо, можда ће бити представници које веће мудрости него што је људска, или ја не знам да нађем за то погоднији израз. Али ја је не разумем, а ко то тврди, тај лаже и говори то да ме оклевета. И сада, грађани атински, немојте подићи грају, ни онда ако вам се учини да се хвалишем. Јер, оне реци што их будем рекао нису моје, него ћу се позвати на беседника који заслужује вашу пуну веру. Као сведока за своју мудрост, ако је уопште има и ако је каква, навешћу вам бога у Делфима. Херефонта ваљда знате. То бесе и мој пријатељ од младости, а био је и пријатељ већини од вас, и с вама је био у оном изгнанству и с вама се вратио. И познајете природу Херефонтову, његову жестоку страст кад би се на што дао. Па он, дакле, оде једаред и у Делфе, па се усуди да запита пророчиште ово — али, као што рекох, немојте, људи, ударити у грају — он запита да ли је ко мудрији од мене. Питија одговори да нико није мудрији од мене. И то ће вам, ето, његов брат потврдити, јер Херефонт је већ умро.
VI
А не заборавите зашто ја то говорим! Хоћу да вас обавестим одакле је потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то, управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјављује да сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи његову бићу. И дуго времена нисам знао шта је управо смисао његове изјаве и, најзад, после тешког размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се једноме од оних који уживају глас да су мудри да бих ту, ако већ игде, побио пророчанство и показао пророчанству: ево, овај је од мене мудрији, а ти си изјавио да сам ја. Док сам изближе, посматрао овога човека — имена му не треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њимр разговарао, добио сам утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем како он, додуше, мисли да је мудар, али да није. Тако сам омрзао и њему и многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја, ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај, па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо.
VII
Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом — опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па се обраћати свима који су на гласу да нешто знају. И боба ми, грађани атински — та треба да вам истину кажем — заиста сам искусио овако нешто. Док сам испитивао према реци божјој, готово ми се учинило да су они који беху највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по разборитости врснији. Треба да вам изнесем своје лутање како сам промучио цео низ некаквих мука, само да ми изјава пророчишта остане у важењу. После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да ће ме овде као лопова у крађи ухватити да сам беднија незналица него они. Узимајући, дакле, њихове песме, и то оне за које ми се чинило да су највише израђене, стао бих да испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио штогод од њих. Стид ме је, грађани, да вам кажем истину, али ми је ипак ваља рећи. Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа. Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили; и, у исти мах, опазио сам да песничка обдареност ствара у њима веровање да су они и у осталим стварима најмудрији, а то нису. Одох, дакле, и одавде са уверењем да сам их оним истим превазишао чиме и државнике.
VIII
Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно јасно да, тако рећи, ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ваљане занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну мудрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што су неуки, или да имам оно обадвоје што они имају. Одговорио сам сам себи и пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам.
IX
Тај начин испитивања, грађани атински, бесе за мене извор многих непријатељстава, и то веома тешких и веома мучних, јер су се из њих развиле многе клевете против мене, па се проноси тај глас о мени да сам мудрац. Јер, они који су редовно присутни мисле да сам ја сам мудар у ономе у чему другога побијем. И тако се чини, грађани, да је, у ствари, само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало важи, штавише — нимало. И као да он у томе смислу говори о Сократу, па се послужио мојим именом, узимајући ме само као пример, као да је хтео рећи: »Онај је од вас, људи, најмудрији који је, као Сократ, увидео да његова мудрост ништа не вреди.« Да бих, дакле, у смислу изјаве божје то истраживао и испитивао, ја још и сада обилазим и грађанр, и странце, ако мислим за кога да је мудар. Посветивши се таквом делању, нисам имао времена да урадим нешто што би вредно било спомена ни за град ни за своју кућу, него живим у бескрајној сиротињи ради тога служења Богу.
X
Осим тога, они младићи који ме драге воље прате, и који имају највише слободна времена, а то су све синови најбогатијих грађана, веселе се кад слушају како се људи испитују, па и сами често угледају се на мене, па доцније покушавају да на другима огледају своју вештину испитивања. И притом, мислим, проналазе велику множину људи који верују да знају нешто, а ствари знају мало или ништа. Отуда долази да се ови што их ти младићи испитују срде на ме а не на се, па говоре: »Има некакав гадни Сократ који квари омладину.« И кад их ко упита шта ради и шта учи кад их квари, они ништа не умеју да одговоре, него су у неприлици. А да се не би чинило да су у шкрипцу, наводе оно што се лако износи против свих оних који се баве философијом, тј. да он испитује оно што је на небу и што је под земљом, и да не верује у богове, и да лошију ствар прави бољом. Та истину, мислим, не би хтели да износе, тј. не би хтели да признају како је Сократ јасно показао да се они петварају да знају, а не знају ништа. А како су они, мислим, частољубиви, и жестоки, и многобројни, па како су у својим изјавама против мене упорни и убедљиви, разумљиво је да су вам напунили уши, бедећи ме одавно и жестоко. Зато су из тога круга и навалили на мене Мелет, и Анит, и Ликон. Мелет се љути за песнике, Анит за занатлије и државнике, а Ликон за беседнике. Зато, као што сам у почетку споменуо, ја бих се чудио кад бих успео да вам за тако кратко време ишчупам из срца ту клевету, која је тако силно набујала. То вам је, грађани атински, пуна истина; и док сам говорио, нисам ни крупно ни ситно затајио ни прећутао. Па опет прилично знам да се баш тиме замерам, а то је, у исти мах, и доказ да истину говорим, и да је то та клевета против мене, и да јој је то извор. Па бавили се ви испитивањем те ствари сада или доцније, наћи ћете увек да је моје схватање правилно.

Побијање Мелета као главног тужиоца (ГЛ. XI—XXII)
XI
Од онога зашто су ме првашњи тужиоци тужили то може бити довољна одбрана пред вама. А од Мелета, онога поштењака и пријатеља отаџбине, како он себе зове, и од оних доцнијих тужилаца, покушаћу да се сада браним. Да чујемо опет, као да су то сасвим нови тужиоци, поново и њихову оптужбу! А она гласи овако некако: »Сократ је крив што, каже, квари омладину, и што не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска.« Ето, то је предмет те оптужбе! Испитајмо сада сваку поједину тачку те оптужбе! Каже, пре свега, да сам крив што кварим омладину. А ја, грађани атински, изјављујем да криво ради Мелет кад од озбиљне ствари прави шалу, тј. лакоумно вуче на суд своје суграђане, претварајући се да се озбиљно стара за ствари за које се он заиста никада нимало није бринуо. А да ствар тако стоји, потрудићу се да и вама докажем.
XII
Сократ: Овамо, дакле, Мелете, па одговори није ли ти много стало до тога да омладина буде што боља? Мелет: Мени бар јесте. Сократ: Па хајде кажи сада овде пред судијама ко је чини бољом! Ти то свакако знаш кад водиш бригу о њој. Пронашао си у мени, као што кажеш, онога који је квари, па ме доводиш пред судије и тужиш; али хајде помени и онога ко је чини бољом, па покажи судијама ко је тај! Видиш, Мелете, ти ћутиш и не умеш ништа рећи? Па зар ти се не чини да је то срамота и довољан доказ за моју тврдњу да ти то нимало није било на срцу? Него реци, драговићу мој, ко је чини бољом? Мелет: Закони. Сократ: Али не питам те за то, пријатељу мој, него који је то човек — који, пре свега, баш и то мора да зна, законе. Мелет: То су ови овде, Сократе, судије. Сократ: Како кажеш, Мелете? Ови су способни да омладину васпитају и да је бољом чине? Мелет: Свакако. Сократ: Зар сви или само један од њих могу, а други не? Мелет: Сви. Сократ: Тако ми Хере, добро говориш! И помињеш велико обиље добрих васпитача! А шта онда? Да ли је и ови слушаоци чине бољом или не? Мелет: И они! Сократ: А шта кажеш за саветнике? Мелет: И саветници! Сократ: Онда, Мелете, можда кваре омладину они у скупштини, скупштинари (еклесијасти) Сли се и они старају за њено васпитање? Мелет: И они! Сократ: Према томе, изгледа, сви се Атињани старају да омладина буде добра и ваљана осим мене: само је ја једини кварим. Тако ли кажеш? Мелет: Сасвим одлучно то кажем. Сократ: Тиме си ме осудио на голему невољу! Али одговори ми на ово питање: да ли је по твом схватању и с коњима тако? Да ли сви људи чине коње бољима, а само један има што их квари? Или важи оно што је потпуно противно томе: тј. има један који уме да их чини бољима, или их је веома мало, и то су коњари, док их већина, ако је око њих и служи се њима, квари? Не бива ли тако, Мелете, не само са коњима него и са свима осталим створењима? Разуме се, несумњиво је тако, па потврдили ви то, ти и Анит, или не потврдили. Та била би то и нека голема срећа за омладину ако је само један квари, а сви други јој користе. Али, Мелете, ти довољно показујеш да се никада ниси старао за омладину, и очевидно одајеш своју лакоумност кад ти ништа није стало до онога ради чега ме на суд водиш.
XIII
Осим тога, кажи нам, тако ти Дива, Мелете, да ли је боље живети међу честитим грађанима или међу рдавим? Одговори, пријатељу, то није нимало тешко питање! Зар не чине рђави некакво зло онима што су им увек најближи, а добри некакво добро? Мелет: Свакако. Сократ: Има ли, дакле, кога ко би више волео да му ближњи шкоде, неголи да му користе? Одговори, драговићу мој! Та и закон наређује да одговараш. Има ли кога ко жели да му се шкоди? Мелет: Нема. Сократ: Ето, дакле, гониш ли ти мене овамо зато што ја намерно или ненамерно кварим омладину и гором је чиним? Мелет: Ја бар зато што намерно квариш. Сократ: Па шта, Мелете? Толико си ти у својим младим годинама мудрији од мене у овим старим годинама да си увидео да зли увек праве некакво зло својима најближима, а добри добро, а ја сам, ево, загрезао у још дубље незнање да не знам ни то да ћу, учиним ли кога рђавим у свом собраћању с њим, доспети у опасност да се морам бојати да какво зло не дочекам од њега? Па тој толикој беди да се излажем намерно, као ти што кажеш? То ти не верујем, Мелете, а мислим да не верује ниједан други човек; него, или ја уопште не кварим омладину, или ако је кварим, кварим је ненамерно, тако да ти у обадва случаја лажеш. А ако је кварим ненаи лерно, онда закон тражи да се за такве ненамераване грехе чц век не доводи овамо пред суд, него се насамо узме, обавештава и опомиње. Очевидно је да ћу, ако будем обавештен, престати да чиним оно што ненамерно чиним. А ти си се измакао и ниси хтео да се са мном састанеш и да ме обавестиш; место тога, ти ме водиш овамо пред суд, куда се по закону воде они које треба казнити, а не они које треба поучити.
XIV
Него, грађани атински, то је већ очевидно да Мелету, као што рекох, није било до тих ствари ни много ни мало стало. Али ипак нам објасни, Мелете, како ја по твом мишљењу кварим омладину? Или је очевидно да по оптужби коју си поднео кварим тако што је учим да не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска? Не кажеш ли да је кварим таквим учењем. Мелет: Сасвим одлучно то кажем. Сократ: Тако ти баш тих богова, Мелете, о којима је сада говор, реци још јасније и мени и овим људима овде! Јер, ја не могу да схватим: тврдиш ли ти да ја омладину учим да верује да има неких богова, тако да према томе и сам верујем у богове, и да зато нисам потпун безбожац, и да нисам по томе кривац, али опет да не верујем у оне богове у које верује држава него у друге, и да ли је то, тј. веровање у друге богове, оно за што ме ти тужиш; или тврдиш да ја уопште ни сам не верујем у богове и да то своје неверовање као учитељ преносим на друге? Мелет: Ја тврдим то последње: ти уопште не верујеш у богове. Сократ: Чудновати Мелете, шта хоћеш с том тврдњом? Ја, дакле, не верујем ни за Сунце ни за Месец да су богови, као што верују остали људи? Мелет: Тако је, Дива ми, људи судије, јер каже да је Сунце камен, а Месец да је земља? Сократ: Ти мислиш Анаксагору да оптужиш, драги Мелете, и тако мало држиш до суди ја и мислиш да су они толико неписмени да не знају да су списи Анаксагоре Клазомењанина пуни таквих изјава? Па и омладина, дакле, учи од мене ту мудрост коју може понекад, ако је веома скупа, да купи код игралишта за једну драхму, да онда исмејава Сократа, ако он ту мудрост себи присваја, поготово кад је тако чудновата? Него, тако ти Дива, зар се теби заиста тако чини да ја поричем бога? Мелет: Тако је, Дива ми, ти га потпуно поричеш! Сократ: То ти, Мелете, нико не верује, а како се мени чини, ти то не верујеш ни сам себи. Јер, мени изгледа, грађани атински, да је он и сувише бесан и необуздан, па је и подриео ову тужбу из некога беса, и необузданости, и необазривости младалачке. Наличи ми на некога ко саставља загонетку, па хоће да прави оглед: »Хоће ли Сократ, она мудрачина, моћи опазити да се ја шалим и да сам себи противречим или ћу њега и остале слушаоее преварити?« Јер, овај тужилац као да сам противречи својим тврдњама у тужби, као кад би казао: »Сократ је крив не што не верује у богове, него што верују у богове«. А то је посао онога који се шали.
XV
Па сада, грађани атински, размотрите са мном по чему ја мислим да он тако говори. Ти нам одговарај, Мелете, а ви, као што вас у почетку замолих, водите рачуна о "томе да се не буните ако будем на свој уобичајени начин говорио! Има ли кога од људи, Мелете, који верује да има људских особина, а не верује да има људи? Нека одговара, људи, и нека не виче ово па ово! Има ли кога ко не верује у коње, а верује да има коњских особина? Или не верује да има свирача, а верује у свирачке особине? Нема тога, предобри човече! Ако ти не желиш да одговараш, онда ја то саопштавам теби и осталима који су овде. Али ми одговори бар на оно што после тога следује: има ли кога ко верује да има демонских особина, а не верује у демоне? Мелет: Нема га. Сократ: Колико си угодио ствари кад си једва једаред одговорио, и ако само из поштовања према судијама. Дакле, не тврдиш ли да верујем у демонска бића, или нова или стара, и да то учим? На сваки начин, у демонска бића верујем према твојој изјави, а то си ти у тужби и заклетвом потврдио. А верујем ли у демонска бића, онда је неминовно потребно да и у демоне верујем. Не стоји ли тако? Та стоји! Узимам да си сагласан с тим кад не одговараш. А не сматрамо ли демоне заиста за богове или за децу божју? Тврдиш ли то или не? Мелет: Свакако. Сократ: Дакле, ако већ верујем у демоне, као што ти кажеш, па ако су демони нека врста богова, онда би то било оно што ја тврдим, тј. да ти постављаш загонетку и шалу замећеш кад кажеш да ја не верујем у богове, а онда опет да верујем кад већ ето у демоне верујем. А ако опет стоји да су демони деца божја, некаква ванбрачна, или од нимфа или од других каквих жена, а и говоре да су од њих, — ко би онда од људи веровао да има деце божје, а да богова нема. То би исто тако било бесмислено као кад би ко веровао да има младунчади од коња и магарица, и то је мажџад, а не би веровао да има коња и магарица. Него, Мелете, ти сии свакако поднео тужбу да нас искушаваш, или ниси знао какву би ми истинску кривицу натоварио. А да би ти ма кога ко само мало памети има могао убедити да ће један исти човек, с једне стране, веровати у демонска и божанска бића, а, с друге стране, не веровати ни у демоне, ни у богове, ни у хероје, то није никако могуће.
XVI
Него, грађани атински, да ја нисам крив у смислу тужбе Мелетове, за то, по моме мишљењу, није потребно да се много браним, него је и то довољно. А што сам и раније напоменуо да се против мене дигло јако непријатељство, и то код многих, то је, нема сумње, истина. Та то и јесте оно што ће ме осудити, ако ме осуди, а не Мелет ни Анит, него клевета многих и њихова завист. То је заиста већ многе и друге и добре људе осудило, а мислим да ће тако бити и у будућности. Па нема никакве опасности да ће се то код мене зауставити. Али можда би ко рекао: »Е зар се ти не стидиш, Сократе, што си се предао таквом занимању с кога си сада у опасности да ћеш главу изгубити?« Ја бих таквом човеку правом речју одговорио: Не говориш мудро, човече, ако мислиш да један човек, ако и нешто мало има користи од њега мора да рачуна са опасностима живота или смрти, а да у своме раду и делању не мора да гледа само на то да ли ради право или неправо, и да ли врши посао добра или зла човека. Јер, бар по твоме суду, били би будале сви они од полубогова што су пред Тројом погинули, и сви остали и син Тетидин, који је толико презрео опасност само да не би остао под каквом срамотом. Кад је горео од жеље да убије Хектора, мати његова, богиња, овако му је некако, чини ми се, казала: »Сине, ако осветиш смрт другара свога Патрокла и убијеш Хектора, сам ћеш погинути, јер«, каже она, »После Хектора одмах и тебе судбина чека.« Мада је он то чуо, ипак је мало пазио на смрт и опасност. Много више уплашио се од тога да живи као кукавица и да не освети своје пријатеље, па је рекао: »Нека погинем одмах« кад казним кривца, само да не боравим као срамота и да не »Седим код лађа залудно бреме земаљско!« Ваљда не верујеш да је он размишљао о смрти и опасности? Овако ствар стоји, грађани атински, уистину: где се год ко сам постави и где процени да је најбоље, или где га заповедник одреди, ту, изгледа ми, треба да остаје и да се излаже опасности, не пазећи ни на смрт ни на што друго него на срамоту.
XVII
Ја бих, на пример, страшно урадио, грађани атински, да сам онда кад су ме заповедници, које сте ви одабрали да мноме заповедају, постављали и под Потијом, и под Амфипољем, и код Делиона, да сам тада, као и сваки други, остајао на ономе месту где су ме поставили, и излагао се опасностима пркосећи смрти, а да сам се сада кад ми је бог наредио, како сам помислио и разумео, да свој живот посветим философији и испитивању себе и осталих — препао или смрти или ма чега другога, па оставио своје место. То би страшно било, и заиста би ме онда с пуним правом могао неко довести на суд што не верујем да има богова кад се не покоравам пророчанству, а бојим се смрти и држим да сам мудар, а ипак нисам. Јер, бојати се смрти, грађани, не значи ништа друго него држати се мудрим, а не бити мудар. То значи мислити да човек зна оно што не зна. Та нико не зна није ли смрт од свих добара највеће добро за људе, а опет плаше се од ње као да поуздано знају да је највеће зло. И како да то није незнање и то оно најпрекорније, кад неко уображава да зна што не зна. А ја грађани, по томе и у томе питању одударам можда од већине људи; па ако бих заиста смео рећи да сам у чему и мудрији него други, рекао бих да сам у томе што како нисам довољно обавештен о приликама у Хаду, тако и не држим да имам какво знање о томе. А знам да је рђаво и срамотно кад неко криво ради и не слуша бољега, било бога било човека. Дакле, место онога зла за које поуздано знам да је зло, ја се никада нећу бојати ни клонити се ствари о којима не знам нису ли можда добре за нас. Зато ни онда кад бисте ме ви ослободили и не сложили се с Анитом који је изјавио да или уопште није требало да ја овамо дођем, или, кад се већ то једаред догодило, да ме свакако мора погубити, и који вам уз то додаје да ће се, ако ја будем ослобођен, ваши синови занимати оним што Сократ учи и потпуно се искварити, — и кад бисте ви на то мени казали: »Сократе, сада, додуше, нећемо поверовати Аниту него те пуштамо, али само под тим условом, разуме се, да се више не бавиш тим испитивањем и да се махнеш љубави према мудрости; ако те ухватимо још једаред у таквом послу, изгубићеш главу сигурно«; — кад бисте ме, дакле, као што рекох, под тим условом ослободили оптужбе, ја бих вам одговорио: »Ја вас грађани атински, поздрављам и веома ценим, али ћу се виише покоравати богу него ли вама, и докле год буде даха у мени и докле год будем снаге имао, нећу престати да се бавим испитивањем истине, и да вас саветујем, и поучавам, кад се с неким од вас већ будем састао, говорећи по свом обичају; .Честити мој човече, Атињанин си, грађанин највеће и по мудрости и снази најугледније државе, а није те стид што се стараш за благо како ћеш га више нагомилати, и за славу, и за част, а за памет, и за истину и за душу, да буде што боље, за то се не стараш и нимало не хајеш?' А ако би ко од вас то оспорио и устврдио да се стара за то, нећу га пустити да одмах оде, нити ћу се ја с њим растати, него ћу га питати, и испитивати, и прорешетавати; па, ако добијем утисак да он нема врлине, а тврди да је има, корицу га што најважније ствари најмање цени, а ништавније више.« Тако ћу се држати и према млађему и према старијему, на кога се год намерим, и према странцу и према грађанину, али више према грађанину, уколико сте ми ближи по крви. Јер то, будите уверени, бог наређује, и ја сматрам да вама и вашему граду још никада није већа срећа осванула од ове моје службе богу посвећене. Та ја и не радим ништа друго него непрестано обилазим и саветујем вас, и млађе и старије, да се не старате више ни за тело ни за благо, а ни тако ревносно, него за душу, да вам она буде што боља. И учим да се врлина не рађа из блага, него из врлине да се рађа благо и сва остала добра људима и у домаћем и у јавном животу. Дакле, ако ја оваквим учењем кварим омладину, то би било оно штетно; а тврди ли ко за ме да друго учим него ли ово, ништа не тврди. Према томе, изјавио бих, грађани атински, ово: послушали ви Анита или не, и пустили ви мене испод суђења или не, ја нећу никако друкчије да радим, ни ако бих имао по неколико пута главом да платим.
XVIII
Немојте викати, грађани атински, него останите при ономе што сам вас молио да не дочекујете моје реци грајом, него да слушате! Јер, по моме мишљењу, нећете се кајати ако ме будете мирно слушали. А намеравам да вам кажем још нешто друго, на што ћете можда заграјати; али немојте то нипошто чинити. Добро знајте: ако ме осудите оваква каквим се ја приказујем нећете мени нашкодити више него сами себи, јер мени зачело ништа неће нашкодити ни Мелет ни Анит, нити могу, јер сматрам да божански поредак ствари не подноси да бољи човек страда од горега. Па ипак, можда ће ме он погубити, или изагнати, или одузети грађанско право; али, можда он и ко други узима то за неко велико зло, али ја не узимам, него узимам много више за велико зло оно што он сада ради, тј. покушава да на правди погуби човека. Отуда, грађани атински, нипошто се не браним ради себе, како би то ко могао да мисли, него ради вас, да ме не осудите и да се, на тај начин, не огрешите о дар који вам бог даде. Јер, ако мене погубите, нећете лако наћи другога таквога који би, мада је то и нешто смешно казати, управо сео на град као на коња који је велик, додуше, и племенит, али који баш због величине понешто нагиње спорости, и коме је зато потребно да га подстиче нека мамуза. Тако, ето, чини ми се да је мене бог и приделио граду као таква човека који ће вас без престанка подстицати, и саветовати, и корити свакога појединога, укратко: који ће вам по цео дан свуда на рамена седати. Овакви други неће вам се лако родити, суграђани моји. Зато, ако мене послушате, поштедећете ме. Ви ћете се, можда, љутити као дремљиви кад их буде, па ме ударити и, слушајући Анита, лако ме погубити, а онда ћете цео свој остали живот непрестано спавати, ако се бог за вас не поштара и не пошаље вам кога другога. А да сам ја баш тај кога је бог подарио граду, то можете дознати из овога. Не наличи на људско држање то што сам ја све своје личне ствари запустио и што подносим да се моја домаћа привреда већ толике године занемарује, а непрестано подижем вашу корист, обраћајући се свакоме посебно као отац или старији брат, и саветујући свакога да врлину негује. Па да сам ја од свега тога икакву корист вукао и да сам за своја саветовања какву плату добијао, онда би се моје држање дало разумети, али сада видите, ето, и сами да тужиоци, који ме у свему осталом тако бестидно туже, нису могли у бестидности отићи толико да нађу сведока за то да сам ја икада и од кога узео какву плату или је само затражио. Ја, мислим, имам поуздана сведока за то да истину говорим. Ко је тај сведок? Моја сиротиња.
XIX
Можда би се, пак, могло учинити чудно то што ја идем наоколо и само свакога појединога то саветујем и у све се пачам, а не усуђујем се да јавно изиђем пред вас у скупштини, па да саветујем граду. А томе је узрок то што сте ви мене често и на многим местима чули где говорим да се мени јавља нешто божанско и демонско, неки глас; а то је оно што је и у тужби Мелет навео ругајући се. То је неки глас који мене прати још од ране младости; и кад се јави, увек ме одвраћа да не чиним оно што намеравам да чиним, али ме никада не навраћа. То је оно што ме спречава да се бавим државним пословима. И чини ми се да је то права срећа што ме спречава. Та верујте ми, грађани атински, да сам се ја рано латио државних послова, ја бих одавно погинуо, па не бих ни вама ни себи ништа користио. И немојте се на ме љутити што истину говорим; јер нема човека који би спасао свој живот ако би се отворено и часно противио или вама или коме другом народном збору, па покушавао да спречи да се многе неправде и безакоња дешавају у граду, него онај који се истински бори за правду, он мора, па хтео он ма и кратко време да се одржи у животу, да се ограничи на рад у приватном животу, а учешћа у јавном животу мора се одрећи.
XX
За ове тврдње навешћу вам јаке доказе, не реци него дела, а ви то цените. Саслушајте, дакле, што се мени догодило да се уверите да се ја не бих ни у једном случају повукао мимо правду из страха пред смрћу, него да бих и главу дао, а не бих узмицао. Што вам будем говорио, биће, додуш,г,»наметљиво и опширно, али све истинито. Ја, грађани атјпшки, никада никакву другу службу нисам вршио у граду, осим што сам био саветник. Наша фила, Антиохова, баш је била у служби кад сте ви оних десет војвода, који нису покупили страдалнике у поморској бици, хтели све заједно осудити, а против закона, као што сте се сви доцније уверили. Тада сам се ја једини од притана успротивио вама да се ништа не ради против закона, и гласао сам противно; и мада су беседници били спремни да ме пријавес и одведу у тамницу, а и ви то захтевали и викали, ипак сам сматрао да се ја радије, у савезу са законом и правдом, морам изврћи опасности неголи, у страху пред оковима или смрћу, сложити се с вама који сте доносили неправедно решење. И то бесе у оно време док је држава још имала демократски устав. Али, кад је дошла олигархија, опет су мене, са четворицом других, она Тридесеторица позвали у толос и наредили нам да са Саламине доведемо Леонта Салмињанина да га они погубе; а таква многа наређења издавали су они и многима другима, јер су хтели да их што више оптерете кривицама. Али тада сам ја не речју него делом поново доказао да мени — ако то није сувише грубо рећи — нимало није стало до смрти, а да ми је уопште стало само до тога да не радим ништа ни неправедно ни безбожно. Мада је била онако свирепа, та влада није ме уплашила да учиним какву неправду, него кад смо из надлештва изишли, она четворица отпловише на Саламину и доведоше Леонта, а ја оданде одмах одох кући. И можда бих за то главом платио да она влада није убрзо пала. И то ће вам многи сведоци посведочити.
XXI
Мислите ли ви, дакле, да бих ја кроз толике године жив остао да сам се посвећивао државним пословима, и да сам се, притом, као што и доликује честитом човеку, заузимао за правду, и да сам у томе, као што треба, свој најкрупнији задатак налазио? До тога треба много, грађани атински! Ниједан други човек не би то постигао. Ја ћу се кроз цео свој живот исти овакав показати, како у јавном животу, ако сам где што урадио, тако и у приватном: никада никоме нисам ја ма ништа допустио против правде, и притом не мислим само на грађане уопште, него и на оне за које моји клеветници кажу да су моји ученици'. А ја никад нисам био ничији учитељ. Ако је ко желео, додуше, да чује како ја говорим и вршим свој нарочити посао, био млађи или старији, ја никада никога нисам одбио, нити се разговарам само онда ако ми плате, а ако не плате не, него и богаташу и сиромаху једнако стојим на расположењу да ме питају, и ко зажели може да одговара и да слуша оно што ја говорим. Постане ли ко од тих људи ваљан или не, ја за то с правом не бих био одговоран, јер никада никоме никакво учење нисам обећао, нити сам га учио; а устврди ли ико да је од мене икада ишта научио посебице чуо што не би и сви други чули, будите уверени да не говори истину.
XXII
Али зашто, дакле, неки воле да проводе са мном толико времена? Ћули сте већ, грађани атински, ја сам вам казао сву истину: воле да слушају како се испитују они који мисле да су мудри, а то нису. Јер, то слушати — није непријатно. А мени је то, како мислим, и наређено од бога да радим, и преко пророштва, и преко снова, и на сваки начин на који је икада ишта и друга воља божја наредила човеку да ради. То је, грађани атински, и истина и лако се може доказати. Јер, ако ја заиста једне младе људе кварим а друге сам покварио, онда би, разуме се, неки старији, да су увидели да сам им ја у њиховој младости икад ишта рђаво саветовао, морали сами сада да се овде јаве па да ме туже и да ми се свете. А кад они сами не би то хтели, онда би морали неки од њихове родбине — очеви, и браћа, и други рођаци — да се тога сада сете и да ми се свете, ако је родбина њихова икакво зло од мене доживела. Заиста, многи су од њих, као што видим, овде присутни: први ето Критон, мој вршњак и општинар, а отац овога ево Критобула; затим Лисанија Сфећанин, отац тога Есхина; па даље Антифонт Кефишанин, отац Епигенов. Затим, ту су и други чија су браћа боравила у томе друштву, Никострат, син Теосотидов, а брат Теодотов — а Теодот је умро, и он није могао приморати брата да ме не тужи — ту је и Парал, син Демодоков, коме брат бесе Теаг. Ту је, ето, и Адимант, син Аристонов, чији је брат овај Платон и Ајантодор, чији је брат онај Аполодор. И многе друге могао бих напоменути, од којих је Мелет бар једнога или другога у својој беседи имао да наведе као сведоке. Ако је то заборавио оном приликом, нека их наведе сада, ја то допуштам, и нека изјави ако има таквих података. Али место тога, грађани, наћи ћете што је сасвим противно томе: сви они приправни су да помажу мени који сам их кварио и зло чинио њиховим рођацима, као што тврде Мелет и Анит. Баш они који су покварени можда би сами имали разлога да говоре мени у прилог, али они који нису покварени већ су старији људи, рођаци ових, какав они имају други разлог да ми иду на руку до онај ваљан и праведан, јер сви знају за Мелета да лаже, а за мене да говорим истину?

Поговор

Сократ неће плакати за милост, јер то није лепо (ГЛ. XXИИИ) ни праведно (ГЛ. XXIV)
XXIII
Нека буде тако, грађани! Што сам могао рећи у своју одбрану, то је отприлике, мада би се и друго што слично дало додати. А можда ће се ко од вас наљутити кад се сети себе како је он, налазећи се у мањој парници од ове парнице, молио и заклињао суди је лиј ући многе сузе па довео своју децу како би изазвао што више самилости према себи, и многе друге рођаке и пријатеље, а ја, ево, од свега тога ништа нећу да учиним, мада се находим, како би се могло чинити, у крајњој опасности. Можда ће ко када то види бити према мени немилостивије расположен па ће се баш зато разљутити и у Ијутини гласати. Ако је ко од вас такав, ја, додуше, то не верујем, али ако јесте, чини ми се да бих томе с правом овако одговорио: »Ваљда и ја, пријатељу, имам некаквих својих рођака.« Јер, баш по оним рецима Хомеровим, нисам се ни ја родио од храста, ни од камена него од људи, па имам и својих рођака, грађани атински, штавише, и три сина, један је већ момак, а два су још деца. Па, ипак, нисам ни једнога од њих овамо довео да их показујем и да вас молим да ме ослободите. А зашто ништа од тога нећу да учиним? Не зато што бих био тврдоглав, грађани атински, ни зато што бих вас презирао, него — да ли се ја плашим смрти или не, то је друга ствар, али за добар глас није лепо, мислини, ни за ме, ни за вас, ни за цео град, да ја ишта тако радим, па још у оваквим годинама и с тако познатим именом, било то име истинито или лажно. Створило се бар мишљење да се Сократ нечим разликује од већине људи. Ако би, дакле, између вас они који мисле да се одликују или мудрошћу, или храброшћу, или ма којом другом врлином, хтели да се понашају онако као што сам раније рекао, онда би то била срамота. Ја сам често видео неке такве људе кад им суде; они мисле да су нешто, а чудновато се понашају, као да сматрају да ће им се нешто страшно догодити ако би морали погинути, и као да ће бити бесмртни ако их ви на смрт не осудите! Ти, чини ми се, товаре срамоту на државу, па би онда и понеки странац могао закључити да се они Атињани који се одликују врлином, а које грађани бирају и за службе и за друге почасти, ништа не разликују од жена. Такво држање, грађани атински, не треба да показујемо ни ми који мислимо да нешто у свету вредимо, а ни ви да допуштате ако бисмо се ми тако држали, него треба управо да то показујете да ћете кудикамо радије осудити онога који пред вама прави такве ганутљиве призоре и тиме државу чини смешном, неголи онога који се на суду мирно понаша.
XXIV
Али, остављајући на страну добар глас, мени се чини, грађани, да није ни праведно молити судију и бити ослобођен због мољакања, него треба обавештавати и осведочавати. Та не седи судија зато да правду поклања, него да је утврђује. И заклео се да неће делити милост онима којиима се њему свиди, него да ће судијску службу вршити по законима. Не треба, дакле, ни ми вас да навикавамо на то да газите заклетву, а не треба ни ви да се навикавате, јер онда ни једни ни други не би радили како је богу право. Не тражите, дакле, грађани атински, да морам пред вама радити оно што не сматрам ни да је лепо, ни праведно ни богу приступачно, а нарочито кад ме, тако вам Дива, овај Мелет због безбоштва тужи. Јер, ово је очевидно: кад бих ја вас који сте везани својом заклетвом наговарао на своју страну и мољакањем приморавао на то, учио бих вас да не верујете у богове, и, разуме се, ја бих сам себе својом одбраном оптужио да не верујем у богове. Али ствар нипошто не стоји тако. Ја грађани атински, верујем у богове као ниједан од мојих тужилаца, и поверавам вама и богу да пресудите мени како ће и за ме и за вас бити најбоље.

Други део

Бецеда после гласанја да је крив

а) Предлог о храни у Пританеју (гл. XXV—XXVI)
XXV
Да се ја, грађани атински, не срдим зато што ми се то догодило, што сте ме, наиме, осудили, помажу ми многе друге околности, а није ме ни изненадило то што се догодило, него се много више чудим броју гласова с једне и с друге стране. Ја бар нисам рачунао да ће разлика бити тако мала, но много већа; а овако, како изгледа, да је само тридесет гласова друкчије испало, ја бих био ослобођен оптужбе. Додуше, Мелету сам, као што ми се чини, и овако избегао, и то не само избегао, него је свакоме очевидно ово: да се Анит и Ликон нису јавили као моји тужиоци, платио би он глобу од хиљаду драхми, јер не би добио ни пети део гласова.
XXVI
Тај човек, дакле, предлаже за ме казну смрти. Добро! А шта треба да вам ја са своје стране предложим, грађани атински? Разуме се, заслужену казну. Шта, дакле? Какву сам казну или глобу заслужио за то што ми је пало на памет да у свом животу не мирујем, него сам запустио оно за што се многи старају: гомилање новаца, домаћу привреду, војводство, државништво, и све остале службе, завере и буне, што се дешавају у јавном животу? Сматрао сам да сам заиста и сувише честит да бих, посвећујући се томе могао очувати своју личну безбедност, па зато и нисам ишао тамо где не бих ни вама ни себи ништа користио, него сам одабрао други пут: обраћао сам се свакоме посебно да му, како ја мислим, чиним највеће доброчинство; трудио сам се да саветујем свакога од вас да се ни за што своје не стара пре него што би се за се постарао како ће бити што бољи и што разборитији, и да се не стара за државне прилике пре неголи за саму државу, па да се на тај исти начин стара и за све остало. Шта сам, дакле, заслужио за такав начин рада? Нешто добро, грађани атински, ако већ треба донети предлог да уистину одговара заслузи, и то такво добро које би мени доликовало. Шта, дакле, доликује човеку сиромаху, добротвору, коме је потребно слободно време да вас опомиње? Ја не знам, грађани атински, шта би таквом човеку више доликовало него храну у Пританеју; њему то више доликује неголи онаквом од вас који је у олимпијским играма победио на једном, или на два, или на више коња. Јер, овакав добитник доноси вам само привидну срећу а ја истинску и праву, па њему не треба никакве ваше хране а мени треба. Треба ли, дакле, да ја по правди предложим оно што сам заслужио, ја вам предлажем: храну у Пританеју.

б) Предлог о глоби од тридесет мина (гл. XXVII—XXVIII)
XXVII
Али, можда ће овај предлог направити у вама сличан утисак као и оне моје изјаве о јадиковању и мољакању, тј. можда ће вам се учинити да ја себе прецењујем. Али о томе, грађани атински, не може бити ни говора, него ствар више стоји овако. Ја сам уверен да ниједноме човеку не чиним неправду намерно, али вас у то не могу уверити, јер смо се мало времена разговарали једни с другима. А да ви, као што ја мислим, имате закон, као и други људи, да се о смрти суди не само један дан него много дана, ви бисте се уверили. А овако, у тако кратком времену, није лако скидати са себе крупне клевете. Како сам ја, дакле, уверен да никоме неправду не чиним, далеко сам од тога да сам себи неправду учиним и да сам против себе тврдим да сам заслужио некакву казну, па да тако нешто за се досуђујем. Чега да се бојим? Зар да се бојим да ме не стигне казна коју за ме предлаже Мелет и о којој, кажем, не знам ни да ли је срећа ни да ли је несрећа? Место тога да изаберем нешто о чему поуздано знам да је зло? Шта да предложим, дакле? Зар окове? Па зашто да живим у тамници где нисам ништа друго до роб чиновника што их ви постављате — оне Једанаесторице? Или глобу да чамам у тамници, док је не исплатим? Па то је оно исто што сам баш сада рекао. Ја немам новаца да платим глобу. Него да предложим изгнанство? Можда бисте тај предлог прихватили. Заиста, грађани атински, морала би ме велика љубав за живот везивати кад бих тако неразуман био да се не бих могао досетити да ви, који сте суграђани моји, већ нисте могли поднети моје друштво и моје бесеђење, него вам је оно и сувише додијало и омрзло, па сада покушавате да га се ослободите — а странци ће га, дакле, лако подносити? Нипошто, грађани атински! Лепа ли ми живота кад бих ја отишао из отаџбине у овим годинама, па мењао једну варош за другом, и живео у изгнанству! Та верујте ми да би омладина, куда бих год стигао, слушала моје говоре баш као и овде. Па ако одбијем од себе њу, она ће мене сама изагнати, јер ће гледати да за то придобије старије људе; а ако је не одбијем, онда ће то учинити баш ради ње саме њени родитељи и рођаци.
XXVIII
А можда ће ко казати: »Кад од нас одеш, Сократе, зар не би могао ћутати, па спокојно у туђини живети?« Али то је оно што ми је од свега најтеже објаснити некима од вас. Јер, ако рекнем да то значи не слушати бога и да ми је зато немогуће мировати, нећете ми то веровати, јер се тобоже претварам; а ако рекнем да је баш то највећа срећа за човека да сваки дан води разговоре о врлини и о осталим питањима о којима ви чујете да се ја разговарам и испитујем сама себе и друге, и да живот без таквога испитивања није вредан да се живи, онда ћете мојим рецима још мању веру поклањати. То је тако као што вам ја кажем, грађани, али вас у то уверити, то није лака ствар. Осим тога, ја нисам навикао да сам о себи мислим да сам заслужио икакво зло. Кад бих ја заиста имао новаца, предложио бих новчану казну колику бих већ имао да платим, јер то не бих осетио као губитак. Али овако немам, већ ако можда хоћете да ми новчану казну ограничите на меру колико бих момогао да платим. А могао бих можда да вам платим једну мину сребра. Толико, дакле, ја предлажем. А Платон овај овде, грађани атински, и Критон, и Критобул, и Аполодор, позивају ме да вам предложим тридесет мина, а они сами изјављују да ће за то јамчити. Предлажем, дакле, толико, а ови људи биће вам поуздани јамци за ту новчану казну.

Трећи део

Беседа после изрицања пресуде на смрт

а) Реч онима који су га осудили (гл. XXIX—XXX)
XXIX
Без ваше пресуде ја бих имао само још коју годину да проживим до смрти своје. И само ради тога краткога времена, грађани атински, ви ћете од стране оних који буду хтели да грде наш град изићи на бедан глас и пасти под кривицу да сте убили Сократа мудраца. Јер, који буду хтели да вам приговарају, изјављиваће да сам мудар, ако и нисам то. А да сте почекали само кратко време, жеља би вам се сама од себе испунила. Та видите како сам годинама својим већ далеко од живота а близу смрти. А не велим то вама свима, него само онима који су ме на смрт осудили. А управо њима кажем и ово: »Можда верујете, грађани, да је пресуда на смрт пала зато што нисам имао онаквих реци којима бих вас могао уверити, кад бих одлучио да се морам служити свима, средствима делања и бесеђења, само да избегнем казни. Нипошто! Осуђен сам, додуше, због несташице, али зачело не реци него дрскости, и безочности, и воље да вам говорим онакве ствари какве би вам било најпријатније слушати: да плачем и јадикујем и друге многе ствари да радим и говорим које су мене, колико ја мислим, недостојне; а такве ствари ви сте и навикли да слушате од других. Али кад сам се бранио, нисам помислио да ради отклањања опасности смем да учиним ишта недостојна слободна човека, па ни сада се не кајем што сам се онда тако бранио: не, ја много више волим да после онакв^ удбиа ј погинем неголи после овакве да себи живот искупљујем. Јер, ни на суду ни у рату не смем ни ја ни ико други довијати се томе како би по сваку цену избегао смрти. И у биткама често се јасно показује да неко може избећи смрти, ако је одбацио оружје и окренуо се да моли милост од прогонилаца. Имс. и много других средстава у појединим опасностима да човек може избећи смрти ако се само усуди да се лати свега нечасног и кад ради и кад говори. Али можда није тешко, грађани, избећи смрти, него је много теже избећи неваљалству, јер оно трчи брже него смрт. Па тако је и мене сада, јер сам спор и стар, сустигло оно спорије, а моје тужиоце, јер су вести и нагли, сустигло је оно брже — неваљалство. И сада се растајем с вама, ја сам од вас заслужио осуду на смрт, а ови овде од истине жиг неваљалства и неправедности. И као што ја остајем при своме предлогу, тако морају и они. То се можда и требало догодити, и мислим да је то и у реду.«
XXX
»А сада желим да бацим један поглед у будућност и да вама који сте ме осудили будућност прорекнем. Јер и налазим се већ онде где људи највише постају пророци кад стоје пред вратима смрти. Вама, људи, који ме осудом убисте изјављујем да ће вас одмах после моје смрти стићи много тежа казна, тако ми Дива, неголи је она којом сте мене убили; јер сада сте то учинили мислећи да ћете се ресити давања рачуна о свом животу, али ће вам се, тако ја тврдим, сасвим противно догодити. Биће их више који ће од вас тражити рачун; њих сам ја досада задржавао, али ви нисте то опажали. Али биће вам опаснији уколико су млађи, и ви ћете се још више љутити. Јер ако ви очекујете да ћете убијањем људи одвратити кога да вам не приговара што не живите право, не рачунате добро. Та овакво средство спасења нити је уопште могуће, нити је часно, него оно је најлепше, и у исти мах, и најлакше кад човек не коље друге, него сам себе спрема како ће бити што бољи. То је оно што проричем вама који ме на смрт осудисте, и тиме се с вама растајем.«

б) Реч онима који су га ослободили (гл. XXXI—XXXIII)
XXXI
А са онима који су ме ослободили радо бих проговорио коју реч о овом што се овде догодило, док су архонти запослени и док још не одлазим тамо где се, кад стигнем, морам са животом растати. Него, људи, останите ту ово мало времена; ништа нам не смета да се између себе поразговарамо док нам је то просто. Вама као својим пријатељима хоћу да расложим шта управо значи то што се данас мени догодило. Мени се, људи судије — право вас називам кад вас називам судијама — догодило нешто чудновато. Онај редовни пророчки глас, глас божанства, јављао ми се увек веома често читаво последње време, и он ме је и у најмањим стварима опомињао кад бих намеравао да нешто неправо урадим; и сада ми се, као што видите и сами, догодило оно што би се могло сматрати, и сматра се, као највеће зло. А мени се ни јутрос, кад сам оставио своју кућу, није противио тај знак божји, ни онда кад сам улазио овамо пред суд, ни игде у мојој одбрани кад сам намеравао шта да кажем; па ипак ме је у другим приликама на много места усред реци задржао. А данас ме нигде за време целог овог спора ни у делању ни у говорењу није задржавао. Шта да узмем, дакле, као узрок томе? Ја ћу вам казати: чини ми се да се ово што се мени догодило као добро догодило, и то никако не можемо разумети ми који верујемо да је смрт неко зло. Јак доказ имам за то тврђење: мени би се зачело знак опомињања јавио и опоменуо ме кад не бих имао да урадим нешто добро.
XXXII
А промислимо и с друге стране колико има разлога за надање да је смрт неко добро! Јер смрт је једно од овога двога: или је таква да онај који је умро није ништа, па нема никаква осећања ни о чему, или је, према ономе што се говори, некаква промена и сеоба душе одавде на друго место. У првом случају, ако нема никаква осећања, него је све као сан, кад се спава и ништа не сања, смрт би била чудо од благодати. Кад би ко имао да изабере такву ноћ у којој је тако спавао да није ништа у сну видео, и кад би имао да остале ноћи и дане свога живота упореди с том ноћи, и да реси и каже колико је дана и ноћи бољих и пријатнијих од оне ноћи проживео у своме животу, ја верујем да би не само какав обичан човек него и велики краљ персијски нашао да их је лако пребројати према осталим данима и ноћима. Ако је, дакле, смрт таква, онда је она благодат, ја мислим, јер ћело ово време, чини ми се, није ништа дуже него једна таква ноћ. У другом случају, ако је смрт као нека сеоба одавде на друго место, и ако је истина оно што се говори да заиста бораве онде сви они који су преминули, каква би срећа могла бити већа него ова, људи судије? Јер, аколи ко стигне у Хад, ослободивши се ових назовисудија, и нађе онде праве судије за које се и каже да онде правду кроје, Миној, и Радамант, и Еак, и Триптолем, и други од полубогова, који су били праведни у своме животу — зар би то била рђава сеоба? Или да се поново састане с Орфејем, и Мусејем, и Хесиодом, и Хомером, — колико би ко од вас дао за то? Ја, бар, хтео бих и више пута да умрем, ако је то истина. Јер баш за мене било би то сјајно друштво онде кад бих се састао с Паламедом и са Ајантом Теламоновим, и ако је још ко од старих јунака због неправедне осуде страдао, па кад бих упоређивао своје патње с њиховима, то не би било, као што мислим, непријатно. А што би било најважније: проводио бих онде свој живот истражујући и испитујући, као ове на земљи, ко је од њих мудар, и ко мисли да је а није. Шта би ко дао за то, људи судије, да испита онога којд је против Троје повео ону многу војску, или Одисеја, или Сисифа, и хиљаде и хиљаде других, и мушкараца и жена што би их човек могао напоменути? С њима се онде разговарати и бити с њима у друштву и испитивати их — то би било неизмерно блаженство. Свакако, они онде, по свој прилици, не осуђују на смрт за такве разговоре. Јер, као и уосталом, тако су они срећнији него ови овде и у томе што су за све остало време бесмртни, ако важи као истина оно што се говори.
XXXIII
Него и ви, људи судије, треба да негујете добру наду према смрти и да ово једино имате на уму као истину: за добра човека нема зла ни у животу ни после смрти, а богови не одбацују дела његова. И ово што ме сада стигло није пуста игра случаја, него је мени очевидно да је за ме боље да већ сада умрем и да се мука ослободим. Зато ме и унутрашњи глас нигде није задржао, и ја, што се мене тиче, нисам баш љут на оне који су ме осудили и тужили. Ипак, они нису мени судили и оптуживали ме у тој намери, него зато што су мислили да ми шкоде; и зато су заслужили да се коре. Али, молим вас још оволико: кад моји синови одрасту, осветите им се људи, додијавајући им онако исто као и ја вама што сам додијавао, ако вам се чини да се више старају за благо или за што друго него ли за врлину. И ако буду сматрали да су нешто, а нису ништа, корите их као што сам ја вас корио што се не брину за оно за што треба, и што мисле да су нешто, а не ваљају ништа. И ако будете тако радили,, онда сам од вас доживео пуну правду, и ја сам и моји синови. Али већ је време да одлазим — ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим Бог.